Nego inače, da vidimo šta mi to remeti protok misli

Tiho neko mesto, nešto između kafića i birtije ali pristojno i poprilično mirno sa okej kafom što je i najbitnije u suštini. Kroz okno prozora čini mi se većeg od samog zida može se videti dosta toga počevši od parka. preko staze po kojoj čini mi se svako nekud žuri, ili su im samo facijalne ekspresije nešto u tom fazonu. Ko će ga znati. Kraičkom oka u onom predelu bez urođenog fokusa kako ja to volim da kažem nazirem mešavinu svega i ne trudim se da spoznam sve te oblike jer i nije me baš zaintrigiralo, možda posle kafe, možda ni tad, dosta je. Nego inače..

(U tom trenutku čuje se glasna buka i u sledećem trenu svi pogledi su uprti ka izvoru te buke) 

Prokletstvo, (ispustila sam olovku i gledala oko sebe ne bi li je pronašla)

Kako uopšte čovek može napisati bilo šta u ovom parku? Čuj ti mene, pa da parku čoveče, mislila sam park ko park mirno mesto taman za ubiti svoje jezičke zvučne sposobnosti i preneti ih na neki pergament. Ali da divno zar ne, sad ne znam ni gde sam stala. 

(Pronašla sam olovku, baš dovoljno vremena da ti misao presuši,prijatelju) 

Nego inače.. Nego inače...Nego inače...

I šta sad? Nego inače, da vidimo šta mi to remeti protok misli pa da razmislim da li da se kajem što sam uopšte i obratila pažnju.

U obližnjem naselju koje se vidi odatle ili barem polovina tog naselja,nešto se dešava. Izvor buke je neka izgradnja nečega? Pokušavam da shvatim  o čemu se radi. Pomislih da možda ne rade most pošto mi se čini da buka odatle dolazi, negde ispod tih visokih stubova. Ponovo buka, ovaj put glasnija, iznad te meni veoma poznate građevine vinuo se oblak prašine. i nije mi bilo potrebno više od nekoliko sekundi nakon detonacije da shvatim da se ne radi o nekom radu na mostu već o njegovom uništenju. Šta?

Nekoliko žena sa obližnjih klupa komentarisale su to sa nevericom čak su i pričale kako je to ,,neko,, naredio, lokalna posla. Ali ko će ga znati, da li smo mi ti koji su upoznati sa istinom baš uvek, baš prvi? Pa nismo opustite se, nećemo ni biti,pomislih. 

Za neke od prisutnih svedoka detoniranja, uništavanja ili ipak samo radova kako vam je lakše da to razumete ovog mosta to je bilo samo to, jedno obično urušavanje, povod za neki razgovor ili samo buka, obična buka koja te za sekundu navede da obratiš pažnju ili je ipak ne obratiš. Ja kao ja obratila sam je, ipak me ta ista buka prekinula u nečemu a ne odvrati mi pažnju baš svačija ,,buka'' da se razumemo. I ne mora to biti čovek, neki te ljudi ne navode na neko objektivno razmišljanje jer su mnogo manje od tih naizgled ,,običnih'' građevina.Više su mi neki ljudi te obične građevine kako ih oni to slobodno nazivaju.

Zaintigiralo me to, nije ovde reč o samoj građevini,samom mostu kao nečemu što je tu stajalo.Reč je o principu po kome nešto postoji, ima svoju namenu i onda u tako jednom običnom danu nestane kao da ga nije ni bilo. A već sutra će ga zameniti neka bolja verzija čija je namena ista. Nije li tako sa ljudima? Asociralo me malo na jedan prosečan ljudski život. Toliko je muke oko ,,izgradnje'' puta u našim životima. Stubovi na kojima počiva taj  put moraju biti jednako poređani, svaki od njih mora imati svoje precizno određeno mesto ne bi li tako odrzavao taj put, taj most u funkciji. Eto šta se desi kad se koji stub malo pomeri sa svog mesta, neminovna je zamena. To je malo olakšano nama, ljudima koji svesno mogu uticati na pomeranje tih stubova. Mi smo ti koji mogu promeniti njihove loše položaje uz pomoć volje. Nasuprot tome gledam kako jedna građevina sa nebitno koliko malom greškom ali ipak greškom biva minirana u korenu svog postojanja jer ipak to nije čovek,njoj se ne prašta. Svako od nas ima svoj cilj i svoju fuknciju koju spozna pre ili kasnije to je onaj deo sa namenom. Kad sam rekla ,, i onda u tako jednom običnom danu nestane kao da ga nije ni bilo'' tu ne mislim na ljude. Tu direktno mislim na našu prednost u odnosu na same građevine. Ne može čovek tek tako nestati u jednom danu. Fizički možda, ali ako je čovek taj koji stvara te građevine, dela ma kog oblika onda sa sigurnošću ne može nestati tek tako u tom jednom danu. 

To je više nego apsurdno.

''Nego inače, da vidimo šta mi to remeti protok misli pa da razmislim da li da se kajem što sam uopšte i obratila pažnju. '' 

Odgovor je da se ne kajem, a vi? 

(Odlazeći odatle sitnim koracima)