Uzdah, disala je isprekidano, skupljala dlanove u pesnicu toliko čvrsto da su se na tim nežnim dlanovima nazirali otisci noktiju.Hladan znoj. Ispod jarko ružičastog džempera i same kože odjekivalo je, tu negde u sredogruđu. U tom trenutku stajala je tako osamljena iza, pa reklo bi se osam ili čak devet metara visokog materijala boje krvi. Obrisala je kapljice hladnog znoja sa čela. Zavese se razmaknuše, upališe se reflektori i na pozornici stajaše devojka ovog puta stabilne grimase, opuštenih ruku koje su stajale pored tela, sa polu osmehom na licu. Disala je ravnomerno i nije odavala utisak one do pre par trenutaka preplašene devojčice.
(Oči su uprte ka njoj, posle kraće pauze progovorila je)
-Ja, stojim evo sad pred vama i govoriću glasno. (Tiho izgovarajući ove reči).
Na trenutak se začuo smeh iz poslednjih redova. Zaćutala je i ponovo malo glasnije ovog puta izgovorila isto.
-Ja, stojim evo sad pred vama i govoriću glasno. (Još uvek je bilo isuviše tiho iako glasnije od prethodnog puta).
Od silnog smeha iz redova koji su dosezali koliko vam sam pogled seže, njen glas je delovao očajno i bezvredno. Ali već u sledećem trenutku devojka je otvorila sebe i glasno i jasno rekla sledeće reči
-Ja, stojim evo sad pred vama i tiho ću govoriti ove reči. Gospodo.
Svi su se začudili ali su ovog puta očekivali da nekako objasni ono što njima i nije imalo smisla.
- Govoriću tiho. Šta je to tiho za Vas? U stvari šta je to tiho, a šta glasno? Da li moram govoriti glasno ukoliko najavljujem da će glasno i biti? Zašto povezujete tu glasnoću sa veličinom mog glasa, a ne mojih reči? Vi tamo u poslednjim redovima, Vi koji ste uzvišeni, važniji od ovih ostalih koji se nalaze ispred. Pa Vas pitam , Vama se obraćam i direktno na Vas mislim.
Ne prija mi to što u ovoj ogromnoj sali, vazduhom haraju posebno Vaše misli gospodo. Rećićete koještarija. Pa ajde, vičite na sav glas VI iz poslednjih redova da Vas čujem, kao što vi mene ne slušate već saslušavate.
Nego zaboravljam, oprostite. Vi ste ti koji posmatrate a ja sam tu da pričam, pitam i odgovaram.
Ali eto navikla sam da se navikavam. I šta da Vam kažem uopšte, šta je to što ne znate?
Ponoviču još samo jednom, ali ovog puta vama koji niste tamo u poslednjim redovima da bi me razumeli jezikom svih nas koji nismo iz tih redova i nismo jelte uzvišeni. ( tihim glasom govoreći)
Ja, stojim evo sad pred vama i govoriću zaista glasno. A vi, vi ćete misliti o tome draga gospodo.
Da li smem da kažem kako mi ne prija Vaša glasnoća sada, ponovo se obraćam Vama.Onima malo iznad ,,vas,, dole. ( Ne čuje se ni najmanji šum).
Šta je za vas to glasno? (Tiho, jedva čujno govoreći)
A ŠTA TIHO? (Glasno i razgovetno izgovarajući)
Pošto sam ja ta koja priča, pita i odgovara. Onda ću i odgovoriti uvažena gospodo.
Glasno je sve ono što dopire do vas, sve ono što vas natera da razmišljate i ostavi vam trag koji se ne briše tako lako, baš poput nekih upečatljivih sećanja iz detinjstva. Dovoljno je glasan onaj šapat vama drage ili voljene osobe koja, pa ajde ne stidite se recite, pustite da to izađe iz vaših ljuštura , koja je tu u mislima čak i kad nije tu pored vas. Glasno ostavlja trag svojom tišinom jer u tišini je čar, moć koja takve trenutke i doživljaje otrgne od zaborava. I stalno ih čuva. Za večnost.
A sad da se izjasnim pred Vama koje stalno napominjem. Ti famozni poslednji redovi. Znam ja šta je tiho, znate li vi?
Naravno da znate, nego nas sve redom postavljate ovde na istoj neću reći bini . Na istim daskama da da stojimo i izlažemo Vam svoje zaključke, a pitanje je slušate li ih? I ako slušate zašto se branite tom istom tišinom? Onda je ta tišina suština? Prećićemo na ,,ti,, ne brinite ali na kraju mog izlaganja.
Vidim da vam se žuri. Znam, eno redova sličnih meni, čekaju na svoje izlaganje. Ili saslušanje kako ja to doživeh danas.
A sad prelazim na ti.
Završiću pred vama tiho kao što sam i počela. Jel to u redu živote?
(Oči su uprte ka njoj, posle kraće pauze progovorila je)
-Ja, stojim evo sad pred vama i govoriću glasno. (Tiho izgovarajući ove reči).
Na trenutak se začuo smeh iz poslednjih redova. Zaćutala je i ponovo malo glasnije ovog puta izgovorila isto.
-Ja, stojim evo sad pred vama i govoriću glasno. (Još uvek je bilo isuviše tiho iako glasnije od prethodnog puta).
Od silnog smeha iz redova koji su dosezali koliko vam sam pogled seže, njen glas je delovao očajno i bezvredno. Ali već u sledećem trenutku devojka je otvorila sebe i glasno i jasno rekla sledeće reči
-Ja, stojim evo sad pred vama i tiho ću govoriti ove reči. Gospodo.
Svi su se začudili ali su ovog puta očekivali da nekako objasni ono što njima i nije imalo smisla.
- Govoriću tiho. Šta je to tiho za Vas? U stvari šta je to tiho, a šta glasno? Da li moram govoriti glasno ukoliko najavljujem da će glasno i biti? Zašto povezujete tu glasnoću sa veličinom mog glasa, a ne mojih reči? Vi tamo u poslednjim redovima, Vi koji ste uzvišeni, važniji od ovih ostalih koji se nalaze ispred. Pa Vas pitam , Vama se obraćam i direktno na Vas mislim.
Ne prija mi to što u ovoj ogromnoj sali, vazduhom haraju posebno Vaše misli gospodo. Rećićete koještarija. Pa ajde, vičite na sav glas VI iz poslednjih redova da Vas čujem, kao što vi mene ne slušate već saslušavate.
Nego zaboravljam, oprostite. Vi ste ti koji posmatrate a ja sam tu da pričam, pitam i odgovaram.
Ali eto navikla sam da se navikavam. I šta da Vam kažem uopšte, šta je to što ne znate?
Ponoviču još samo jednom, ali ovog puta vama koji niste tamo u poslednjim redovima da bi me razumeli jezikom svih nas koji nismo iz tih redova i nismo jelte uzvišeni. ( tihim glasom govoreći)
Ja, stojim evo sad pred vama i govoriću zaista glasno. A vi, vi ćete misliti o tome draga gospodo.
Da li smem da kažem kako mi ne prija Vaša glasnoća sada, ponovo se obraćam Vama.Onima malo iznad ,,vas,, dole. ( Ne čuje se ni najmanji šum).
Šta je za vas to glasno? (Tiho, jedva čujno govoreći)
A ŠTA TIHO? (Glasno i razgovetno izgovarajući)
Pošto sam ja ta koja priča, pita i odgovara. Onda ću i odgovoriti uvažena gospodo.
Glasno je sve ono što dopire do vas, sve ono što vas natera da razmišljate i ostavi vam trag koji se ne briše tako lako, baš poput nekih upečatljivih sećanja iz detinjstva. Dovoljno je glasan onaj šapat vama drage ili voljene osobe koja, pa ajde ne stidite se recite, pustite da to izađe iz vaših ljuštura , koja je tu u mislima čak i kad nije tu pored vas. Glasno ostavlja trag svojom tišinom jer u tišini je čar, moć koja takve trenutke i doživljaje otrgne od zaborava. I stalno ih čuva. Za večnost.
A sad da se izjasnim pred Vama koje stalno napominjem. Ti famozni poslednji redovi. Znam ja šta je tiho, znate li vi?
Naravno da znate, nego nas sve redom postavljate ovde na istoj neću reći bini . Na istim daskama da da stojimo i izlažemo Vam svoje zaključke, a pitanje je slušate li ih? I ako slušate zašto se branite tom istom tišinom? Onda je ta tišina suština? Prećićemo na ,,ti,, ne brinite ali na kraju mog izlaganja.
Vidim da vam se žuri. Znam, eno redova sličnih meni, čekaju na svoje izlaganje. Ili saslušanje kako ja to doživeh danas.
A sad prelazim na ti.
Završiću pred vama tiho kao što sam i počela. Jel to u redu živote?
Нема коментара:
Постави коментар