Saslušanje

Uzdah, disala je isprekidano, skupljala dlanove u pesnicu toliko čvrsto da su se na tim nežnim dlanovima nazirali otisci noktiju.Hladan znoj. Ispod jarko ružičastog džempera i same kože odjekivalo je, tu negde u sredogruđu. U tom trenutku stajala je tako osamljena iza, pa reklo bi se osam ili čak devet metara visokog materijala boje krvi. Obrisala je kapljice hladnog znoja sa čela. Zavese se razmaknuše, upališe se reflektori i na pozornici stajaše devojka ovog puta stabilne grimase, opuštenih ruku koje su stajale pored tela, sa polu osmehom na licu. Disala je ravnomerno i nije odavala utisak one do pre par trenutaka preplašene devojčice.
(Oči su uprte ka njoj, posle kraće pauze progovorila je)

-Ja, stojim evo sad pred vama i govoriću glasno. (Tiho izgovarajući ove reči).

Na trenutak se začuo smeh iz poslednjih redova. Zaćutala je i ponovo malo glasnije ovog puta izgovorila isto.

-Ja, stojim evo sad pred vama i govoriću glasno. (Još uvek je bilo isuviše tiho iako glasnije od prethodnog puta).

Od silnog smeha iz redova koji su dosezali koliko vam sam pogled seže, njen glas je delovao očajno i bezvredno.  Ali već u sledećem trenutku devojka je otvorila sebe i glasno i jasno rekla sledeće reči

-Ja, stojim evo sad pred vama i tiho ću govoriti ove reči. Gospodo.

Svi su se začudili ali su ovog puta očekivali da nekako objasni ono što njima i nije imalo smisla.

- Govoriću tiho. Šta je to tiho za Vas? U stvari šta je to tiho, a šta glasno? Da li moram govoriti glasno ukoliko najavljujem da će glasno i biti? Zašto povezujete tu glasnoću sa veličinom mog glasa, a ne mojih reči? Vi tamo u poslednjim redovima, Vi koji ste uzvišeni, važniji od ovih ostalih koji se nalaze ispred. Pa Vas pitam , Vama se obraćam i direktno na Vas mislim.

Ne prija mi to što u ovoj ogromnoj sali, vazduhom haraju posebno Vaše misli gospodo. Rećićete koještarija. Pa ajde, vičite na sav glas VI iz poslednjih redova da Vas čujem, kao što vi mene ne slušate već saslušavate.
Nego zaboravljam, oprostite. Vi ste ti koji posmatrate a ja sam tu da pričam, pitam i odgovaram.
Ali eto navikla sam da se navikavam. I šta da Vam kažem uopšte, šta je to što ne znate?

Ponoviču još samo jednom, ali ovog puta vama koji niste tamo u poslednjim redovima da bi me razumeli jezikom svih nas koji nismo iz tih redova i nismo jelte uzvišeni. ( tihim glasom govoreći)

Ja, stojim evo sad pred vama i govoriću zaista glasno. A vi, vi ćete misliti o tome draga gospodo.

Da li smem da kažem kako mi ne prija Vaša glasnoća sada, ponovo se obraćam Vama.Onima malo iznad ,,vas,, dole.  ( Ne čuje se ni najmanji šum).

Šta je za vas to glasno? (Tiho, jedva čujno govoreći) 
A ŠTA TIHO? (Glasno i razgovetno izgovarajući)

Pošto sam ja ta koja priča, pita i odgovara. Onda ću i odgovoriti uvažena gospodo.

Glasno je sve ono što dopire do vas, sve ono što vas natera da razmišljate i ostavi vam trag koji se ne briše tako lako, baš poput nekih upečatljivih sećanja iz detinjstva. Dovoljno je glasan onaj šapat vama drage ili voljene osobe koja, pa ajde ne stidite se recite, pustite da to izađe iz vaših ljuštura , koja je tu u mislima čak i kad nije tu pored vas. Glasno ostavlja trag svojom tišinom jer u tišini je čar, moć koja takve trenutke i doživljaje otrgne od zaborava. I stalno ih čuva.                                            Za večnost.

A sad da se izjasnim pred Vama koje stalno napominjem. Ti famozni poslednji redovi. Znam ja šta je tiho, znate li vi?
Naravno da znate, nego nas sve redom postavljate ovde na istoj neću reći bini . Na istim daskama da da stojimo i izlažemo Vam svoje zaključke, a pitanje je slušate li ih? I ako slušate zašto se branite tom istom tišinom? Onda je ta tišina suština? Prećićemo na ,,ti,, ne brinite ali na kraju mog izlaganja.
Vidim da vam se žuri. Znam, eno redova sličnih meni, čekaju na svoje izlaganje. Ili saslušanje kako ja to doživeh danas.

A sad prelazim na ti.
Završiću pred vama tiho kao što sam i počela. Jel to u redu živote? 

Nego inače, da vidimo šta mi to remeti protok misli

Tiho neko mesto, nešto između kafića i birtije ali pristojno i poprilično mirno sa okej kafom što je i najbitnije u suštini. Kroz okno prozora čini mi se većeg od samog zida može se videti dosta toga počevši od parka. preko staze po kojoj čini mi se svako nekud žuri, ili su im samo facijalne ekspresije nešto u tom fazonu. Ko će ga znati. Kraičkom oka u onom predelu bez urođenog fokusa kako ja to volim da kažem nazirem mešavinu svega i ne trudim se da spoznam sve te oblike jer i nije me baš zaintrigiralo, možda posle kafe, možda ni tad, dosta je. Nego inače..

(U tom trenutku čuje se glasna buka i u sledećem trenu svi pogledi su uprti ka izvoru te buke) 

Prokletstvo, (ispustila sam olovku i gledala oko sebe ne bi li je pronašla)

Kako uopšte čovek može napisati bilo šta u ovom parku? Čuj ti mene, pa da parku čoveče, mislila sam park ko park mirno mesto taman za ubiti svoje jezičke zvučne sposobnosti i preneti ih na neki pergament. Ali da divno zar ne, sad ne znam ni gde sam stala. 

(Pronašla sam olovku, baš dovoljno vremena da ti misao presuši,prijatelju) 

Nego inače.. Nego inače...Nego inače...

I šta sad? Nego inače, da vidimo šta mi to remeti protok misli pa da razmislim da li da se kajem što sam uopšte i obratila pažnju.

U obližnjem naselju koje se vidi odatle ili barem polovina tog naselja,nešto se dešava. Izvor buke je neka izgradnja nečega? Pokušavam da shvatim  o čemu se radi. Pomislih da možda ne rade most pošto mi se čini da buka odatle dolazi, negde ispod tih visokih stubova. Ponovo buka, ovaj put glasnija, iznad te meni veoma poznate građevine vinuo se oblak prašine. i nije mi bilo potrebno više od nekoliko sekundi nakon detonacije da shvatim da se ne radi o nekom radu na mostu već o njegovom uništenju. Šta?

Nekoliko žena sa obližnjih klupa komentarisale su to sa nevericom čak su i pričale kako je to ,,neko,, naredio, lokalna posla. Ali ko će ga znati, da li smo mi ti koji su upoznati sa istinom baš uvek, baš prvi? Pa nismo opustite se, nećemo ni biti,pomislih. 

Za neke od prisutnih svedoka detoniranja, uništavanja ili ipak samo radova kako vam je lakše da to razumete ovog mosta to je bilo samo to, jedno obično urušavanje, povod za neki razgovor ili samo buka, obična buka koja te za sekundu navede da obratiš pažnju ili je ipak ne obratiš. Ja kao ja obratila sam je, ipak me ta ista buka prekinula u nečemu a ne odvrati mi pažnju baš svačija ,,buka'' da se razumemo. I ne mora to biti čovek, neki te ljudi ne navode na neko objektivno razmišljanje jer su mnogo manje od tih naizgled ,,običnih'' građevina.Više su mi neki ljudi te obične građevine kako ih oni to slobodno nazivaju.

Zaintigiralo me to, nije ovde reč o samoj građevini,samom mostu kao nečemu što je tu stajalo.Reč je o principu po kome nešto postoji, ima svoju namenu i onda u tako jednom običnom danu nestane kao da ga nije ni bilo. A već sutra će ga zameniti neka bolja verzija čija je namena ista. Nije li tako sa ljudima? Asociralo me malo na jedan prosečan ljudski život. Toliko je muke oko ,,izgradnje'' puta u našim životima. Stubovi na kojima počiva taj  put moraju biti jednako poređani, svaki od njih mora imati svoje precizno određeno mesto ne bi li tako odrzavao taj put, taj most u funkciji. Eto šta se desi kad se koji stub malo pomeri sa svog mesta, neminovna je zamena. To je malo olakšano nama, ljudima koji svesno mogu uticati na pomeranje tih stubova. Mi smo ti koji mogu promeniti njihove loše položaje uz pomoć volje. Nasuprot tome gledam kako jedna građevina sa nebitno koliko malom greškom ali ipak greškom biva minirana u korenu svog postojanja jer ipak to nije čovek,njoj se ne prašta. Svako od nas ima svoj cilj i svoju fuknciju koju spozna pre ili kasnije to je onaj deo sa namenom. Kad sam rekla ,, i onda u tako jednom običnom danu nestane kao da ga nije ni bilo'' tu ne mislim na ljude. Tu direktno mislim na našu prednost u odnosu na same građevine. Ne može čovek tek tako nestati u jednom danu. Fizički možda, ali ako je čovek taj koji stvara te građevine, dela ma kog oblika onda sa sigurnošću ne može nestati tek tako u tom jednom danu. 

To je više nego apsurdno.

''Nego inače, da vidimo šta mi to remeti protok misli pa da razmislim da li da se kajem što sam uopšte i obratila pažnju. '' 

Odgovor je da se ne kajem, a vi? 

(Odlazeći odatle sitnim koracima)

Nedavno

Ponovo je 14:32 ispijam šoljicu turbo slatke kafe kao po običaju u svom omiljenom kafiću. Objektu koji u svom poprilično velikom prostoru guta jako slične odraze ljudi u ogledalima koji se nalaze posvud po interijeru. Čini mi se da sam ih sve već odnekud znala ili bolje rečeno poznavala. Na mom stolu pored crne kafe u nekoj šoljici čudnog oblika stoji nekoliko uredno sređenih papira na kojima se nalazi dosta neuredno sređenih rečenica. Da li su kao takve sređene? Kao da je to sad bitno... Ispod tih pokušaja nalazi se neka knjiga tek da je onako usputno uzmem u obzir naiđem li na još koje lice koje ima veliki broj sličnosti sa ovim licima oko mene. Sve mi miriše na nešto spokojno, znate onaj osećaj kad odete negde gde idete stalno pa se nekako srodite sa mestom, baš tako. Prozori su zatvoreni ali je prijatno unutra, valjda zbog sunca koje se provlači i svojim zracima oslikava nekakve čudne oblike po zidovima ovog objekta. To samom prostoru daje neku posebnu vrstu lepote. Na trenutak prestajem da gledam oko sebe i ispijam do pola šoljicu polu ohlađene kafe kakvu volim u poslednje vreme. Nastavljam da promatram, kroz priče tih nekih istih ljudi koji su oko mene, i klasika koju sam očekivala naravno. Priča se o vremenu, kažu pretoplo im je za ovo doba godine. Sa stola u levom uglu kafića čuje se glasan smeh, ili podsmeh? Neki samo tako sede i gledaju u daljinu, dok su uglavnom ostali  u društvu odsutne osobe koja povremeno gleda u telefon a ako to već ne radi onda gleda svoje ruke, nokte ili smišlja kako da pita nešto što uopšte i nema smisla. Nađe se tu i tamo okej, pristojno društvo koje prepričava neke događaje. Nije da me zanimalo, posmatrala sam ih mehanički i registrovala te neke meni već dobro poznate stvari na isti način. U već sledećem trenutku uzimam papire i isto tako mehanički registrujem sta sam to beležila jučerašnjeg jutra, i čini mi se večeri. Sredina je prazna, preskočila sam je kao što uobičajeno umem pomislih, ili sam je negde usput zapisala? Prelistavam... Ostavljam sve i posve ispijam kafu 15:00. Ili barem mislim da je bilo toliko, pošto sam bacila pogled na manje od trena ako to uopšte i postoji. U sledećem trenutku zapazila sam starijeg čoveka po izgledu, kome neću dodeljivati godine. Tamnozelen šešir, plavi kaput, seda brada ispod koje se nazire kosa iste boje. Između ostalog tih se detalja sećam najviše. Seo je za sto u samom uglu objekta i poručio sebi ''Jim Beam Bourbon''

Konobarica je gledala iznenađeno, konverzacija se odvijala ovako:

(Bez imena ) - A šta mislite da piju ljudi u mojim godinama? 

(Konobarica) - Ne, samo mi je čudno, uglavnom nam dolaze gosti koji u vašim godinama sebi poruče čaj ili nešto slično tome. Pa sam mislila...

(Bez imena ) - ( Dok je sebi palio cigaretu i skidao šešir ) - Misliš li da su mišljenja nešto što bi trebalo da čoveku utiče na lično njegovu odluku?

Zatim je konobarica (osoba približno 20 god ) počela da se smeje, okrenula se i otišla po narudzbinu gospodina sa šeširom, bez svog mišljenja ovog puta. 

Odjednom hiljadu pitanja u mojoj glavi. Enterijer oko mene se polako gubio, uzimam olovku, gledam čašu ohladjenog Jim Beam bourbona na stolu, gospodinovo lice i njegovu skoro gotovu cigaretu. Krenula sam da pišem. 

Svakodnevno slušamo nečija mišljenja zar ne? Možemo ih prihvatiti ali isto tako ne moramo.Sve u svemu koliko god da su to samo mišljenja utiču na nas zar ne? Svesno ili ipak podvesno, da li je bitno ako već utiču na nas prijatelju? Nalaze se tu duboko u nama, ta ista naizgled tuđa i nebitna mišljenja.

Da li svako ima potpuno pravo da nam svoje mišeljenje nametne? Ali bez znanja kako će to uticati na nas. Ako sagledamo sve situacije u kojima su nam nametali svoja ,,cenjena'' mišljenja dolazimo do pitanja utiče li to zaista na nas? Da li bi trebalo? 

                                            

                        - Gospodin ispija polovinu svog pića i gasi ko zna koju cigaretu već. 

Pišem o njemu, fascinira me. Nije crna ovca, ne vode ga tuđi stavovi. Ne utiču ni godine na njegove odluke. Bilo da je to piće, mišljenje, reč, fraza. Sve to formira ličnost da se ne lažemo.

Smatrate li vi kao jedinka da vas tuđa mišljenja vode?  Ako je tako, zašto to uporno dozvoljavate sebi ? Niste svesni ili ne želite da priznate jednostavno? Ako ste jedan od tih koji se bezglavo teturaju za većinom ustanite već jednom i prestanite da kukate kako je teško ne teturati se nego stajati dok se oko vas teturaju i sapliću vas konstantno. Niko vas u suštini i neće pitati da li je lako. 

Pratite svoje misli, i radite onako kako vam samo vaše lično mišljenje nalaže. Bio to viski u poznim godinama ili recimo gimnastika sa višak kilograma, crtanje bez tehnike i mnogo drugih stvari o kojima neprestano sanjate svakog dana i želite da radite ali se plašite jer mislite da nemate dovoljno godina ili ih recimo imate previše. Pravilo je da granice ne postoje. Pardon, postoje. Ali samo u obliku vašeg lika.

Spustila sam olovku na sto, pogledala mesto gde se nalazio sto za kojim je sedeo gospodin. Nije ga bilo. Ustala sam, platila račun. Pri izlasku odatle nešto se promenilo. 

Smračilo se, vreme mi je ostalo nepoznato. 

Možda negde oko 17:00                                                                                                        - Nedavno