Nedavno

Ponovo je 14:32 ispijam šoljicu turbo slatke kafe kao po običaju u svom omiljenom kafiću. Objektu koji u svom poprilično velikom prostoru guta jako slične odraze ljudi u ogledalima koji se nalaze posvud po interijeru. Čini mi se da sam ih sve već odnekud znala ili bolje rečeno poznavala. Na mom stolu pored crne kafe u nekoj šoljici čudnog oblika stoji nekoliko uredno sređenih papira na kojima se nalazi dosta neuredno sređenih rečenica. Da li su kao takve sređene? Kao da je to sad bitno... Ispod tih pokušaja nalazi se neka knjiga tek da je onako usputno uzmem u obzir naiđem li na još koje lice koje ima veliki broj sličnosti sa ovim licima oko mene. Sve mi miriše na nešto spokojno, znate onaj osećaj kad odete negde gde idete stalno pa se nekako srodite sa mestom, baš tako. Prozori su zatvoreni ali je prijatno unutra, valjda zbog sunca koje se provlači i svojim zracima oslikava nekakve čudne oblike po zidovima ovog objekta. To samom prostoru daje neku posebnu vrstu lepote. Na trenutak prestajem da gledam oko sebe i ispijam do pola šoljicu polu ohlađene kafe kakvu volim u poslednje vreme. Nastavljam da promatram, kroz priče tih nekih istih ljudi koji su oko mene, i klasika koju sam očekivala naravno. Priča se o vremenu, kažu pretoplo im je za ovo doba godine. Sa stola u levom uglu kafića čuje se glasan smeh, ili podsmeh? Neki samo tako sede i gledaju u daljinu, dok su uglavnom ostali  u društvu odsutne osobe koja povremeno gleda u telefon a ako to već ne radi onda gleda svoje ruke, nokte ili smišlja kako da pita nešto što uopšte i nema smisla. Nađe se tu i tamo okej, pristojno društvo koje prepričava neke događaje. Nije da me zanimalo, posmatrala sam ih mehanički i registrovala te neke meni već dobro poznate stvari na isti način. U već sledećem trenutku uzimam papire i isto tako mehanički registrujem sta sam to beležila jučerašnjeg jutra, i čini mi se večeri. Sredina je prazna, preskočila sam je kao što uobičajeno umem pomislih, ili sam je negde usput zapisala? Prelistavam... Ostavljam sve i posve ispijam kafu 15:00. Ili barem mislim da je bilo toliko, pošto sam bacila pogled na manje od trena ako to uopšte i postoji. U sledećem trenutku zapazila sam starijeg čoveka po izgledu, kome neću dodeljivati godine. Tamnozelen šešir, plavi kaput, seda brada ispod koje se nazire kosa iste boje. Između ostalog tih se detalja sećam najviše. Seo je za sto u samom uglu objekta i poručio sebi ''Jim Beam Bourbon''

Konobarica je gledala iznenađeno, konverzacija se odvijala ovako:

(Bez imena ) - A šta mislite da piju ljudi u mojim godinama? 

(Konobarica) - Ne, samo mi je čudno, uglavnom nam dolaze gosti koji u vašim godinama sebi poruče čaj ili nešto slično tome. Pa sam mislila...

(Bez imena ) - ( Dok je sebi palio cigaretu i skidao šešir ) - Misliš li da su mišljenja nešto što bi trebalo da čoveku utiče na lično njegovu odluku?

Zatim je konobarica (osoba približno 20 god ) počela da se smeje, okrenula se i otišla po narudzbinu gospodina sa šeširom, bez svog mišljenja ovog puta. 

Odjednom hiljadu pitanja u mojoj glavi. Enterijer oko mene se polako gubio, uzimam olovku, gledam čašu ohladjenog Jim Beam bourbona na stolu, gospodinovo lice i njegovu skoro gotovu cigaretu. Krenula sam da pišem. 

Svakodnevno slušamo nečija mišljenja zar ne? Možemo ih prihvatiti ali isto tako ne moramo.Sve u svemu koliko god da su to samo mišljenja utiču na nas zar ne? Svesno ili ipak podvesno, da li je bitno ako već utiču na nas prijatelju? Nalaze se tu duboko u nama, ta ista naizgled tuđa i nebitna mišljenja.

Da li svako ima potpuno pravo da nam svoje mišeljenje nametne? Ali bez znanja kako će to uticati na nas. Ako sagledamo sve situacije u kojima su nam nametali svoja ,,cenjena'' mišljenja dolazimo do pitanja utiče li to zaista na nas? Da li bi trebalo? 

                                            

                        - Gospodin ispija polovinu svog pića i gasi ko zna koju cigaretu već. 

Pišem o njemu, fascinira me. Nije crna ovca, ne vode ga tuđi stavovi. Ne utiču ni godine na njegove odluke. Bilo da je to piće, mišljenje, reč, fraza. Sve to formira ličnost da se ne lažemo.

Smatrate li vi kao jedinka da vas tuđa mišljenja vode?  Ako je tako, zašto to uporno dozvoljavate sebi ? Niste svesni ili ne želite da priznate jednostavno? Ako ste jedan od tih koji se bezglavo teturaju za većinom ustanite već jednom i prestanite da kukate kako je teško ne teturati se nego stajati dok se oko vas teturaju i sapliću vas konstantno. Niko vas u suštini i neće pitati da li je lako. 

Pratite svoje misli, i radite onako kako vam samo vaše lično mišljenje nalaže. Bio to viski u poznim godinama ili recimo gimnastika sa višak kilograma, crtanje bez tehnike i mnogo drugih stvari o kojima neprestano sanjate svakog dana i želite da radite ali se plašite jer mislite da nemate dovoljno godina ili ih recimo imate previše. Pravilo je da granice ne postoje. Pardon, postoje. Ali samo u obliku vašeg lika.

Spustila sam olovku na sto, pogledala mesto gde se nalazio sto za kojim je sedeo gospodin. Nije ga bilo. Ustala sam, platila račun. Pri izlasku odatle nešto se promenilo. 

Smračilo se, vreme mi je ostalo nepoznato. 

Možda negde oko 17:00                                                                                                        - Nedavno