-Globalizacija⁉️📊

O Globalizaciji.                 

Globalizacija je učestali, karakterističan, bazični proces sveopšteg međusobnog povezivanja na planetarnom nivou u političkom, ekonomskom, pravnom, tehničko-tehnološkom, komunikacijskom, informativnom, kulturnom smislu. 

Kao nevidljiv i buran proces, globalizacija se vidi i shvata na različite načine. I za shvatanje prednosti i eventualnih nedostatka procesa globalizacije neophodno je prethodno utvrditi i razumeti njen pojam i njeno delovanje.

David Held je podelio učesnike u diskusiji u tri škole mišljenja: Skeptici, hiperbolisti i transformacionalisti.

1. Skeptici:

    Oni ne veruju u globalizaciju, neosporivo je da ima i takvih. Tvrde da se savremena globalizacija razlikuje od prošlosti samo po intezitetu interakcije među narodima. Oni se slažu da postoji više kontakata između država, ali tvrde da svetska ekonomija nije dovoljno integrisana da bi predstavljala globalizovanu ekonomiju. 

Razlog je taj što se trgovina odvija u okviru 3 regionalne grupe (Evropa,Azija, S.Amerika).

Mnogi se više  bave procesima regionalizacije-pojave jakih finansijskih i trgovinskih blokova.

2.Hiperblositi:

    Suprotan stav od skeptika. Smatraju da je globalizacija realan fenomen čije se posledice mogu svuda osetiti. Japanski autor ,,Keniči Ome,, smatra da globalizacija vodi ka svetu bez granica. Smatra se da pojedinačne zemlje nemaju kontrolu nad svojom ekonomijom zbog ogromnog porasta međunarodne trgovine. Građani uviđaju da političari imaju ograničenu moć pri rešavanju ovih problema i gube veru u postojeće sisteme vladavine. 

3.Transformacionalisti:

    Globalizaciju vide kao centralnu silu. Smatraju da trenutni nivo globalizacije ruši granice između ,, internog i eksternog.'' Shvataju globalizaciju kao dinamičan i otvoren proces koji podleže raznim uticajima, dvosmeran protok slika, informacija. 

Tu dolazimo do još jedne definicija koja kaže da je globalizacija decentralizovan proces koga karakterišu povezanost i kulturni tokovi koji deluju u velikom broju smerova.

Neosporivo je da globalizacija menja prirodu našeg života. Društva doživljavaju veliku i duboku transformaciju. Menja se način razmišljanja, stavovi, vrednosti, ponašanja. Ona dovodi do uspona individualizma. Svedoci smo pomeranja ka novom individualizmu u kome ljudi moraju aktivno da učestvuju u izgradnji svog života. Globalizacija prisiljava ljude da žive na otvoreniji način, da neprestano reaguju na ambijent koji se itekako menja. Primer toga može biti širok spektar situacija, obrazaca... Ako pogledamo ispred pomenuti obrazac rada i uzmemo ga za primer videćemo da je nekad bilo uobičajeno da ljudi tokom perioda od nekoliko decenija rade za istog poslodavca, a danas sve više pojedinaca gradi sopstvene karijere. Takođe su žene postale veliki deo radne snage. Što se tiče popularne kulture, neki izražavaju zabrinutost da globalizacija vodi ka uspostavljanju globalne kulture u kojoj će vrednosti najmnoćnijih i najbogatijih pregaziti snagu lokalnih običaja. Prema ovakvom gledištu globalizacija predstavlja oblik kulturnog imperijalizma u kome se vrednosti i pogledi na svet karakteristični za zapad agresivno šire, i guše individualne nacionalne kulture. 

Veze sa tradicijom su oslabile, čovek se identifikuje refleksivno, situaciono, kao ličnost otvorena za budućnost. Ali istina je da se naš ,,odbegli svet'' nepovratno i bez premca nezaustavljivo menja. Jedino što nam je činiti to je da povratimo kontrolu nad našim sopstvenim odbeglim svetom, prilagođavajući se, jer dejstvo globalizacije se ne može niti uništiti niti zaustaviti. O tome Gidens detaljno govori u svojoj knjizi ,,Odblegli svet'' koja je neverovatna za objektivnije sagledavanje procesa globalicije i njegovog uticaja na naše živote. Razočaranje je što nas u istoj ostavlja bez direktnog odgovora kako da povratimo upravu nad odbeglim svetom, ali je kjuč u celom delu i u prilagođavanju kakvo nam je nametnuto. A ne osporava se ni po jednom pitanju da proces utiče na sve nas. To je opšta istina. 

O globalizaciji se može postaviti hiljadu i jedno pitanje na koje zasigurno postoji jos tri puta više odgovora i još toliko različitih forma. Zato je i zanimljiva. Zato je i kompleksna. Globalizacija ima svoje naličje, svoju lošu stranu, svoje dobre strane ali i svoju senku. Da bi razumeli pozitivne strane zasigurnio se moramo osvrnuti i na negativne aspekte ovog nezaobilaznog procesa, koje moraćemo priznati ima dosta. 

Najveći izazov sveta na početku dvadeset prvog veka je nejednakost, u okviru i između društva . A nejednakost je veća i raste.

Problem nejednakosti izdražava se u tome što se ona pojačava, povećava, što je jaz između bogatih i siromašnih veći, što je svetsko bogatstvo koncentrisano u rukama malog broja ljudi. Samim tim se načinje i tema, odnosno pitanje multinacionalnih korporacija kojima se zasigurno može posvetiti jedan poduži esej, prvom prilikom.

Takođe možemo otvoreno govoriti o globalizaciji i riziku. A pojam rizik je neodvojiv od ideje verovatnoće i neizvesnosti. Zapravo se ne može reći da neko nešto rizikuje ako je ishod onog što je preduzeo potpuno izvestan, zar ne? Elem, ljudskom društvu ne prete samo spoljašni rizici već i proizvedeni odnosno stvoreni rizici. Dakle, naše intervencije na svet prirode. Ovih dana u vreme pandemije covid19 satelitski snimci pokazuju mnogo manje smoga i zagađenosti vazduha. Kakav apsurd, pandemija, izolacija - ograničeno kretanje je uticalo da vazduh bude čistiji. 

Dakle globalno rizično društvo, odnosno sveopšti i brzi napredak tehnologije primoravaju nas na brzo prilagođavanje i reagovanje. U suprotnom nastoje globalne posledice. 

Globalizacija u doba korone pokazuje negativne aspekte i označava nagativne posledice sveopšte povezanosti. Korona neće značiti kraj globalizacije, nego njeno usporavanje, preispitivanje i određene promene. 

Da li će korona uticati na globalnu mobilizaciju čovečanstva u cilju zaštite zdravlja čoveka, da li će se globalni napori u nauci odraziti na pronalazak leka, ostaje nam da se pitamo i da vidimo. O pandemiji se može dosta razmišljati u kontekstu globalizacije.

''Posmatrano sa druge strane proces globalizacije svetskog tržišta , praćen procesom konvergencije makroekonomskih i razvojnih politika pojedinih zemalja i grupa zemalja i homogenizacijom institucionalnih i zakonskih osnova njihove privredno sistemske regulative,predstavlja dominantnu karakteristiku razvoja savremenih privreda. ''

   

    Svetska ekonomska scena je ulaskom u poslednju deceniju 20-og veka poprimila drugačiji oblik. Period posle 1990. godine može se posmatrati kao veoma važan u kome su se desile značajne i duboke, pre svega ekonomske promene na svetskom nivou, ali i politički, tehnološki i poslovni zaokreti koji su doveli do nove konstelacije snaga u svetu. Ustvari došlo je do snažnog procesa globalizacije i liberalizacije, kao i do brojnih integracionih procesa na gotovo svim kontinentima. Takvi trendovi prema eksprtskim procenama nastaviće se i u 21. veku i ne samo nastaviti, već će i intenzivirati. 

    Glavne determinante procesa globalizacije su velike svetske ekonomske integracije, trans nacionalne korporacije i međunarodno tržište novca. Jasno je, dakle, da su proizvodnja, trgovina i finansije ključne komponente ovog procesa. Sve veći deo društvenog proizvoda u svetu stvara se po osnovu međunarodne razmene, međunarodne proizvodnje i međunarodnih tokova kapitala i novca. 

    Kao što se iz priloženog može videti proces globalizacije dovodi do povećanja obima svetske trgovine i uopšte do intenziviranja ekonomskih transakcija između zemalja i regionalnih grupacija. To je vrlo pozitivno sa aspekta razvoja svetske ekonomije i globalnog privrednog razvoja. Međutim, postavlja se pitanje da svi učesnici ove ,,ekonomske igre''dobijaju? Nažaost, jaki ostaju jaki, čak i jači nego ranije, a slabi ostaju na onom niskom nivou pa čak i padaju na nižu hijerarhijsku lestvicu. Razvijene zemlje i njihove grupacije nastoje da formiraju i institucionalizuju poredak koji im obezbeđuje koncentrciju moći i korišćenje sopstvrenih prednosti. To će im omogućiti povećanje društvenog proizvoda na duži rok i ne samo to, takav ambijent će im takođe obezbediti i dugoročnu kontrolu prirodnih resursa i razvojni potencijal u svetu. 

Na osnovu prethodnog obrazloženja, i tek začete debate o globalizaciji koja je zasigurno kompleksna i široka, možemo zaključiti da je objektivno sagledana i jedino ispravno sagledana kao takva prožeta kroz sve aspekte ljudskog života i delovanja. Čije ćemo delovanje osetiti u godinama što slede. 

Sa poštovanjem.               Marković Anđela 

Izvori:

- Sociologija Entoni Gidens. 

- Odbegli svet Entoni Gidens. 

- Teorijske osnove nacionalne ekonomije. 

🌸O ljubavi? 🌸

Ovih dana ne pišem o tebi, precenjeno je zar ne. Kažu život ti da tačno onoliko koliko možeš da podneseš. Ja podnela malo, može to i gore. Mislim da dugujem jednu veliku zahvalnost životu zbog svega. - Hvala silama što su mi podarile sve teške trenutke.

- Hvala veliko životu što mi je naslikao kako može jako da se padne, i da se posle toga još jače ustane.

- I hvala pameti ovoj ludoj koja tek posle sto i jedne suze - sto i jedne gluposti i evidentnog kraja posle prve suze, prihvata da je kraj, upravo posle te sto i jedne. Hvala toj ludoj pameti jer me seti da teret upornosti ponosno nosim i posle par klasičnih nervnih slomova. 

- Hvala onima koji su me napustili i onima koji su kroz sve moje faze, i fazice u tim fazama, prolazili kao da su njihove lične. 

- Najveće hvala dugujem sebi pravoj. Jer mi je otvorila oči i probudila me. 

- Dakle i knjigama, aka mojim najvernijim saputnicima što su me naučile da njihove napisane reči iskoristim. 

*Pustim sva sranja da odu. 

*Poljubim bol i nastavim da stvaram. 

*Prigrlim se najviše i zavolim se najjače. 

*Spoznam suštinu obgrljene rime. 

- Da se opraštam i da napuštam sve sto mi udara na mir. 

- Da udarim na nemir ćutanjem i da nikad ne podcenim moć i znanje svoje tišine. 

- Da ne gazim sebe tamo gde sam se sa pola snage dizala. 

Da se zavolim na mestima gde sam se zbog postupaka mrzela. 

Da se zavolim, mislim da je tu poenta. 

Precenjeno je i mrzeti sebe a očekivati ljubav. 

*Ne na način egoiste

*Ne na način narcisoidne osobe

*Ne na način bez osmeha

Volite sebe više od nečije mrznje prema vama, ili prigrlite njihovu mržnju. 

Tim ljudima fali zagrljaja. 

Dont give fuck for a damn world.

Volite sebe. 

Energija, frekvencija i vibracija - Ishrana, rad i mir. 🚀

Postoje tri opcije za rešenje problema sa energijom. Ishrana, rad i mir. Ljudi se lako mogu odlučiti na odstupanje od običnos i pretvoriti je u prošlost. Uz malo volje, uz malo šetnje van zone komfora u kojoj se dešavaju čuda. Civilizacija se često može uporediti sa vatrom, koja na početku biva tek kao iskra da bi prerasla u buktinju koja se neverovatnom brzinom širi, isto je i sa energijom. ''Ukoliko želite da pronađete tajne univerzuma razmišljajte o pojmovima energija, frekvencija i vibracija.'' -Tesla. U kontekstu sa ovim pojmovima čije značenje vredi spoznati lično, doživeti neko svoje parče realnosti i kreirati svoju viziju razumevanja o njima,mogu reći ponešto o energiji koja je pokretač svega. Svih vibracija odnosno kontrakcija energije unutar odredje frekvencije, svih varijacija iste. Dakle dolazimo do oscilacije koje se dešava prilikom ekspanzije tj emitovanja te energije. E sad, kako spojiti nespojivo. Književnost koju ajmo reći volim I fiziku sa kojom se baš i ne slažem najbolje da ne kažem (ne volim). U obrazovnom sistemu nikako dakle (ne volim), u svrhe spajanja pojmova koji su jako vezivi jedni sa drugima i poprilično objašnjavaju život, vrlo ih je lako spojiti i zapravo vrlo ih je lako zavoleti.

U banalnom primeru,površnom ili intelektualnom razgovoru. U načinu izražavanja u disanju. Nervozi ili spokoju.

Dakle u svemu. 

Sve se da spojiti i sve se da sagledati, do perspektive je. 

Dakle:

Ponavljam ! Ljudi se lako mogu odlučiti na odstupanje od običnos i pretvoriti je u prošlost. Iz prethodno navedenog možemo zaključiti da čak i naše emocije imaju vibraciju, svaka od njih utiče na vibraciju našeg tela i to je najlakši primer za razumeti. Mi biramo kakav ćemo život živeti, da mi. Kako ćemo se osećati povodom toga da nešto ne ide po planu i šta ćemo uraditi povodom toga. Kako ćemo prevazići to. I da, to naše stanje ljudi vrlo često osećaju, ljudi oko nas. Jer tom notom vibriramo, na toj frekvenciji smo da kažemo naštelovani. Ali to se sve da menjati.  Promena nije zdrava niti moguća ako je momentalna. Ne mogu sebi iz nekog stanja tuge reći e sad prelazim na totalno pozitivnu notu. I ako uspem da predjem na tu frekvenciju neće biti ni dugotrajno ni postojano. Dakle nešto validno bi bilo u fazonu e sad ću osećati ljutnju zatim će mi biti ravno a onda ću sutra biti dobro da bi mi za dva dana bilo odlično. I to je jedina istina. 

Dolazimo do rečenice sa samog početka: Postoje tri opcije za rešenje problema sa energijom, dakle Ishrana, rad i mir.

'Ishrana jer je ona odraz naših navika, kroz istu se stvara pozitivno razmišljanje, kroz istu se osećamo bolje i činimo da naša osećanja i vibracije osete i drugi ljudi. Kroz korigovanje iste korigujemo svoju ličnost pre svega, osećamo se bolje dakle tu energiju delimo i drugima. 

'Rad dolazi kroz razne segmente ali je ono što ga podstiče volja i zdrav duh. Rad je poželjno doživljavati kroz rad na sebi da bi ga kasnije kroz neke druge vidove rada posvedočili drugima. 

I mir će nakon svih ovih promena i konačno kvalitetnim načinom života kao i pozitivnim okruženjem doći u vidu opšteg blagostanja kako tela tako i duha. 

Post-postskriptum

Pre nego što je neka stvar nastala u materijalnom obliku prvo je morala biti zamišljena u umu ko ideja da bi se potom materijalizovala. 

Prava stvar, pravi način?

Veoma je bitno shvatiti suštinu određenog momenta ili mogućnosti, poštovati njegov tajming i razmotriti njegove prednosti i biti efektivan po pitanju njegovog uzimanja u obzir. Efektivnost će proizići iz našeg odabira hoćemo li se posvetiti toj mogućnosti ili ćemo je jednostavno zaobići. To ćemo ustanoviti tako što ćemo efikasno rasporediti sve one pozitivne strane koje će proizići iz same mogućnosti na jednu stranu dok će sa druge strane biti sve one jelte negativne stavke koje će se, da kažemo desiti usled našeg odabira. Raditi pravu stvar na pravi način jeste biti efektivan i efikasan.S'tim u vezi ovo su jako bitni termini što se tiče samog odabira hoćemo li započeti nešto i da li je to prava stvar za nas odnosno da li ćemo iskoristiti mogućnost koja nam se pruža i da li ćemo sve u kontekstu sa tom mogućnošću uraditi na pravi način kako bismo ostvarili pozitivne rezultate. Naravno da ćemo prvo razmotriti pozitivne i negativne strane bilo koje priče ali neminovno je da ma koji posao, mogućnost, rad ili usavršavanje nosi sa sobom neke nama naizgled negativne strane kao što su manjak vremena ili lišavanja sebe nekih drugih navika koje smo rado konzumirali ali tu postoji jedna jako bitna misao. Ta misao kaže da su sve te nama naizgled negativne stvari veoma jasni pojmovi i jasne situacije koje za rezultat imaju ni manje ni više nego uspeh. Prostije rečeno moramo se nečeg odreći da bi u određenom segmentu i uspeli. Biće poteškoća, udaraca, nestabilnosti i lošeg vremena ali će sve to doprineti nama da razvijemo licnost. Da izgradimo stav, da očvrsnemo. I sve će to rezultirati uspehom. Ništa se ne radi za dzabe niti se uspeh pravi preko noći.

Upornost i stabilnost dovešće vas do uspeha pre ili kasnije. Bitno je verovati.

-Tajming je veoma bitna stvar. Svi smo nekad bili mišljenja da se nešto baš desilo u pravom trenutku. S'tim u vezi postoji nekoliko tipova ličnosti, ja ću ih uprostiti i podeliti na neke dve grupe:

-Oni koji urade nešto povodom toga što im se ukazalo i nakon ma kakvog burnog perioda iza sebe nastave da reaguju u skladu sa svojom intuicijom,vedri i pozitivni.

   I druga grupa

 - Oni koji će pored prilike prošetati i nastaviti život pod nekom kapom njihove lične stvarnosti. -

Sirova je ovo podela ali račva dve najbrojnije tipove ličnosti.

Oko šire podele polemika je duža.

Mi ljudi smo ponekad ili mogu slobodno reći vrlo često pod tom nekom kapom zbog nekih ličnih ubeđenja i uverenja koje smo poprimili iz jako šturih izvora i lepo je ustati i boriti se za neke druge perspektive ove naše realnosti i života uopšte. Za lična uverenja koja dolaze isključivo iz iskustva i pokušaja koji će biti na našu odgovornost. Posledice odnosno neuspehe ili uspehe najlepše i najmoralnije je snositi ukoliko smo sve naše odluke u startu pripisali sebi.

Prema tome odgovor na pitanje radite li pravu stvar i da li je radite na pravi način leži u lično vašem razmišljanju i u tome kako se osećate kad vršite radnju a ukoliko vidite rezultate,uspehe i osećate se u skadu sa vašim uspesima onda definitivno tu stvar radite na pravi način.Ukoliko smatrate da su vam promene neophodne, ja ne znam šta čekate. Pokrenite se.

 Ps.Svako ima svoj način i svoju stvar da se razumemo.
- Bitna je suština.

  M. Anđela                                                                                                            

Saslušanje

Uzdah, disala je isprekidano, skupljala dlanove u pesnicu toliko čvrsto da su se na tim nežnim dlanovima nazirali otisci noktiju.Hladan znoj. Ispod jarko ružičastog džempera i same kože odjekivalo je, tu negde u sredogruđu. U tom trenutku stajala je tako osamljena iza, pa reklo bi se osam ili čak devet metara visokog materijala boje krvi. Obrisala je kapljice hladnog znoja sa čela. Zavese se razmaknuše, upališe se reflektori i na pozornici stajaše devojka ovog puta stabilne grimase, opuštenih ruku koje su stajale pored tela, sa polu osmehom na licu. Disala je ravnomerno i nije odavala utisak one do pre par trenutaka preplašene devojčice.
(Oči su uprte ka njoj, posle kraće pauze progovorila je)

-Ja, stojim evo sad pred vama i govoriću glasno. (Tiho izgovarajući ove reči).

Na trenutak se začuo smeh iz poslednjih redova. Zaćutala je i ponovo malo glasnije ovog puta izgovorila isto.

-Ja, stojim evo sad pred vama i govoriću glasno. (Još uvek je bilo isuviše tiho iako glasnije od prethodnog puta).

Od silnog smeha iz redova koji su dosezali koliko vam sam pogled seže, njen glas je delovao očajno i bezvredno.  Ali već u sledećem trenutku devojka je otvorila sebe i glasno i jasno rekla sledeće reči

-Ja, stojim evo sad pred vama i tiho ću govoriti ove reči. Gospodo.

Svi su se začudili ali su ovog puta očekivali da nekako objasni ono što njima i nije imalo smisla.

- Govoriću tiho. Šta je to tiho za Vas? U stvari šta je to tiho, a šta glasno? Da li moram govoriti glasno ukoliko najavljujem da će glasno i biti? Zašto povezujete tu glasnoću sa veličinom mog glasa, a ne mojih reči? Vi tamo u poslednjim redovima, Vi koji ste uzvišeni, važniji od ovih ostalih koji se nalaze ispred. Pa Vas pitam , Vama se obraćam i direktno na Vas mislim.

Ne prija mi to što u ovoj ogromnoj sali, vazduhom haraju posebno Vaše misli gospodo. Rećićete koještarija. Pa ajde, vičite na sav glas VI iz poslednjih redova da Vas čujem, kao što vi mene ne slušate već saslušavate.
Nego zaboravljam, oprostite. Vi ste ti koji posmatrate a ja sam tu da pričam, pitam i odgovaram.
Ali eto navikla sam da se navikavam. I šta da Vam kažem uopšte, šta je to što ne znate?

Ponoviču još samo jednom, ali ovog puta vama koji niste tamo u poslednjim redovima da bi me razumeli jezikom svih nas koji nismo iz tih redova i nismo jelte uzvišeni. ( tihim glasom govoreći)

Ja, stojim evo sad pred vama i govoriću zaista glasno. A vi, vi ćete misliti o tome draga gospodo.

Da li smem da kažem kako mi ne prija Vaša glasnoća sada, ponovo se obraćam Vama.Onima malo iznad ,,vas,, dole.  ( Ne čuje se ni najmanji šum).

Šta je za vas to glasno? (Tiho, jedva čujno govoreći) 
A ŠTA TIHO? (Glasno i razgovetno izgovarajući)

Pošto sam ja ta koja priča, pita i odgovara. Onda ću i odgovoriti uvažena gospodo.

Glasno je sve ono što dopire do vas, sve ono što vas natera da razmišljate i ostavi vam trag koji se ne briše tako lako, baš poput nekih upečatljivih sećanja iz detinjstva. Dovoljno je glasan onaj šapat vama drage ili voljene osobe koja, pa ajde ne stidite se recite, pustite da to izađe iz vaših ljuštura , koja je tu u mislima čak i kad nije tu pored vas. Glasno ostavlja trag svojom tišinom jer u tišini je čar, moć koja takve trenutke i doživljaje otrgne od zaborava. I stalno ih čuva.                                            Za večnost.

A sad da se izjasnim pred Vama koje stalno napominjem. Ti famozni poslednji redovi. Znam ja šta je tiho, znate li vi?
Naravno da znate, nego nas sve redom postavljate ovde na istoj neću reći bini . Na istim daskama da da stojimo i izlažemo Vam svoje zaključke, a pitanje je slušate li ih? I ako slušate zašto se branite tom istom tišinom? Onda je ta tišina suština? Prećićemo na ,,ti,, ne brinite ali na kraju mog izlaganja.
Vidim da vam se žuri. Znam, eno redova sličnih meni, čekaju na svoje izlaganje. Ili saslušanje kako ja to doživeh danas.

A sad prelazim na ti.
Završiću pred vama tiho kao što sam i počela. Jel to u redu živote? 

Nego inače, da vidimo šta mi to remeti protok misli

Tiho neko mesto, nešto između kafića i birtije ali pristojno i poprilično mirno sa okej kafom što je i najbitnije u suštini. Kroz okno prozora čini mi se većeg od samog zida može se videti dosta toga počevši od parka. preko staze po kojoj čini mi se svako nekud žuri, ili su im samo facijalne ekspresije nešto u tom fazonu. Ko će ga znati. Kraičkom oka u onom predelu bez urođenog fokusa kako ja to volim da kažem nazirem mešavinu svega i ne trudim se da spoznam sve te oblike jer i nije me baš zaintrigiralo, možda posle kafe, možda ni tad, dosta je. Nego inače..

(U tom trenutku čuje se glasna buka i u sledećem trenu svi pogledi su uprti ka izvoru te buke) 

Prokletstvo, (ispustila sam olovku i gledala oko sebe ne bi li je pronašla)

Kako uopšte čovek može napisati bilo šta u ovom parku? Čuj ti mene, pa da parku čoveče, mislila sam park ko park mirno mesto taman za ubiti svoje jezičke zvučne sposobnosti i preneti ih na neki pergament. Ali da divno zar ne, sad ne znam ni gde sam stala. 

(Pronašla sam olovku, baš dovoljno vremena da ti misao presuši,prijatelju) 

Nego inače.. Nego inače...Nego inače...

I šta sad? Nego inače, da vidimo šta mi to remeti protok misli pa da razmislim da li da se kajem što sam uopšte i obratila pažnju.

U obližnjem naselju koje se vidi odatle ili barem polovina tog naselja,nešto se dešava. Izvor buke je neka izgradnja nečega? Pokušavam da shvatim  o čemu se radi. Pomislih da možda ne rade most pošto mi se čini da buka odatle dolazi, negde ispod tih visokih stubova. Ponovo buka, ovaj put glasnija, iznad te meni veoma poznate građevine vinuo se oblak prašine. i nije mi bilo potrebno više od nekoliko sekundi nakon detonacije da shvatim da se ne radi o nekom radu na mostu već o njegovom uništenju. Šta?

Nekoliko žena sa obližnjih klupa komentarisale su to sa nevericom čak su i pričale kako je to ,,neko,, naredio, lokalna posla. Ali ko će ga znati, da li smo mi ti koji su upoznati sa istinom baš uvek, baš prvi? Pa nismo opustite se, nećemo ni biti,pomislih. 

Za neke od prisutnih svedoka detoniranja, uništavanja ili ipak samo radova kako vam je lakše da to razumete ovog mosta to je bilo samo to, jedno obično urušavanje, povod za neki razgovor ili samo buka, obična buka koja te za sekundu navede da obratiš pažnju ili je ipak ne obratiš. Ja kao ja obratila sam je, ipak me ta ista buka prekinula u nečemu a ne odvrati mi pažnju baš svačija ,,buka'' da se razumemo. I ne mora to biti čovek, neki te ljudi ne navode na neko objektivno razmišljanje jer su mnogo manje od tih naizgled ,,običnih'' građevina.Više su mi neki ljudi te obične građevine kako ih oni to slobodno nazivaju.

Zaintigiralo me to, nije ovde reč o samoj građevini,samom mostu kao nečemu što je tu stajalo.Reč je o principu po kome nešto postoji, ima svoju namenu i onda u tako jednom običnom danu nestane kao da ga nije ni bilo. A već sutra će ga zameniti neka bolja verzija čija je namena ista. Nije li tako sa ljudima? Asociralo me malo na jedan prosečan ljudski život. Toliko je muke oko ,,izgradnje'' puta u našim životima. Stubovi na kojima počiva taj  put moraju biti jednako poređani, svaki od njih mora imati svoje precizno određeno mesto ne bi li tako odrzavao taj put, taj most u funkciji. Eto šta se desi kad se koji stub malo pomeri sa svog mesta, neminovna je zamena. To je malo olakšano nama, ljudima koji svesno mogu uticati na pomeranje tih stubova. Mi smo ti koji mogu promeniti njihove loše položaje uz pomoć volje. Nasuprot tome gledam kako jedna građevina sa nebitno koliko malom greškom ali ipak greškom biva minirana u korenu svog postojanja jer ipak to nije čovek,njoj se ne prašta. Svako od nas ima svoj cilj i svoju fuknciju koju spozna pre ili kasnije to je onaj deo sa namenom. Kad sam rekla ,, i onda u tako jednom običnom danu nestane kao da ga nije ni bilo'' tu ne mislim na ljude. Tu direktno mislim na našu prednost u odnosu na same građevine. Ne može čovek tek tako nestati u jednom danu. Fizički možda, ali ako je čovek taj koji stvara te građevine, dela ma kog oblika onda sa sigurnošću ne može nestati tek tako u tom jednom danu. 

To je više nego apsurdno.

''Nego inače, da vidimo šta mi to remeti protok misli pa da razmislim da li da se kajem što sam uopšte i obratila pažnju. '' 

Odgovor je da se ne kajem, a vi? 

(Odlazeći odatle sitnim koracima)

Nedavno

Ponovo je 14:32 ispijam šoljicu turbo slatke kafe kao po običaju u svom omiljenom kafiću. Objektu koji u svom poprilično velikom prostoru guta jako slične odraze ljudi u ogledalima koji se nalaze posvud po interijeru. Čini mi se da sam ih sve već odnekud znala ili bolje rečeno poznavala. Na mom stolu pored crne kafe u nekoj šoljici čudnog oblika stoji nekoliko uredno sređenih papira na kojima se nalazi dosta neuredno sređenih rečenica. Da li su kao takve sređene? Kao da je to sad bitno... Ispod tih pokušaja nalazi se neka knjiga tek da je onako usputno uzmem u obzir naiđem li na još koje lice koje ima veliki broj sličnosti sa ovim licima oko mene. Sve mi miriše na nešto spokojno, znate onaj osećaj kad odete negde gde idete stalno pa se nekako srodite sa mestom, baš tako. Prozori su zatvoreni ali je prijatno unutra, valjda zbog sunca koje se provlači i svojim zracima oslikava nekakve čudne oblike po zidovima ovog objekta. To samom prostoru daje neku posebnu vrstu lepote. Na trenutak prestajem da gledam oko sebe i ispijam do pola šoljicu polu ohlađene kafe kakvu volim u poslednje vreme. Nastavljam da promatram, kroz priče tih nekih istih ljudi koji su oko mene, i klasika koju sam očekivala naravno. Priča se o vremenu, kažu pretoplo im je za ovo doba godine. Sa stola u levom uglu kafića čuje se glasan smeh, ili podsmeh? Neki samo tako sede i gledaju u daljinu, dok su uglavnom ostali  u društvu odsutne osobe koja povremeno gleda u telefon a ako to već ne radi onda gleda svoje ruke, nokte ili smišlja kako da pita nešto što uopšte i nema smisla. Nađe se tu i tamo okej, pristojno društvo koje prepričava neke događaje. Nije da me zanimalo, posmatrala sam ih mehanički i registrovala te neke meni već dobro poznate stvari na isti način. U već sledećem trenutku uzimam papire i isto tako mehanički registrujem sta sam to beležila jučerašnjeg jutra, i čini mi se večeri. Sredina je prazna, preskočila sam je kao što uobičajeno umem pomislih, ili sam je negde usput zapisala? Prelistavam... Ostavljam sve i posve ispijam kafu 15:00. Ili barem mislim da je bilo toliko, pošto sam bacila pogled na manje od trena ako to uopšte i postoji. U sledećem trenutku zapazila sam starijeg čoveka po izgledu, kome neću dodeljivati godine. Tamnozelen šešir, plavi kaput, seda brada ispod koje se nazire kosa iste boje. Između ostalog tih se detalja sećam najviše. Seo je za sto u samom uglu objekta i poručio sebi ''Jim Beam Bourbon''

Konobarica je gledala iznenađeno, konverzacija se odvijala ovako:

(Bez imena ) - A šta mislite da piju ljudi u mojim godinama? 

(Konobarica) - Ne, samo mi je čudno, uglavnom nam dolaze gosti koji u vašim godinama sebi poruče čaj ili nešto slično tome. Pa sam mislila...

(Bez imena ) - ( Dok je sebi palio cigaretu i skidao šešir ) - Misliš li da su mišljenja nešto što bi trebalo da čoveku utiče na lično njegovu odluku?

Zatim je konobarica (osoba približno 20 god ) počela da se smeje, okrenula se i otišla po narudzbinu gospodina sa šeširom, bez svog mišljenja ovog puta. 

Odjednom hiljadu pitanja u mojoj glavi. Enterijer oko mene se polako gubio, uzimam olovku, gledam čašu ohladjenog Jim Beam bourbona na stolu, gospodinovo lice i njegovu skoro gotovu cigaretu. Krenula sam da pišem. 

Svakodnevno slušamo nečija mišljenja zar ne? Možemo ih prihvatiti ali isto tako ne moramo.Sve u svemu koliko god da su to samo mišljenja utiču na nas zar ne? Svesno ili ipak podvesno, da li je bitno ako već utiču na nas prijatelju? Nalaze se tu duboko u nama, ta ista naizgled tuđa i nebitna mišljenja.

Da li svako ima potpuno pravo da nam svoje mišeljenje nametne? Ali bez znanja kako će to uticati na nas. Ako sagledamo sve situacije u kojima su nam nametali svoja ,,cenjena'' mišljenja dolazimo do pitanja utiče li to zaista na nas? Da li bi trebalo? 

                                            

                        - Gospodin ispija polovinu svog pića i gasi ko zna koju cigaretu već. 

Pišem o njemu, fascinira me. Nije crna ovca, ne vode ga tuđi stavovi. Ne utiču ni godine na njegove odluke. Bilo da je to piće, mišljenje, reč, fraza. Sve to formira ličnost da se ne lažemo.

Smatrate li vi kao jedinka da vas tuđa mišljenja vode?  Ako je tako, zašto to uporno dozvoljavate sebi ? Niste svesni ili ne želite da priznate jednostavno? Ako ste jedan od tih koji se bezglavo teturaju za većinom ustanite već jednom i prestanite da kukate kako je teško ne teturati se nego stajati dok se oko vas teturaju i sapliću vas konstantno. Niko vas u suštini i neće pitati da li je lako. 

Pratite svoje misli, i radite onako kako vam samo vaše lično mišljenje nalaže. Bio to viski u poznim godinama ili recimo gimnastika sa višak kilograma, crtanje bez tehnike i mnogo drugih stvari o kojima neprestano sanjate svakog dana i želite da radite ali se plašite jer mislite da nemate dovoljno godina ili ih recimo imate previše. Pravilo je da granice ne postoje. Pardon, postoje. Ali samo u obliku vašeg lika.

Spustila sam olovku na sto, pogledala mesto gde se nalazio sto za kojim je sedeo gospodin. Nije ga bilo. Ustala sam, platila račun. Pri izlasku odatle nešto se promenilo. 

Smračilo se, vreme mi je ostalo nepoznato. 

Možda negde oko 17:00                                                                                                        - Nedavno

Značenje u značenju.

Teorija tektonskih ploča je sama po sebi jasno definisana. Postoji sedam glavnih i još mnogo manjih ploča. Nedavno sam razmišljala o samom nazivu ''tektonska ploča''ali o tome ću u nastavku ovog bloga. Za početak vrlo je važno reći da je u današnje vreme sve manje ljudi za koje znam i za koje sa sigurnošću mogu reći da su na zavidnom nivou što se tiče izražavanja i komunikacije uopšte. Postoji toliko reči i pojmova u ovom našem jeziku, prosto je čudno i zabrinjavajuće ne zapitati se da li tim naizgled već precizno odredjenim pojmovima možemo pripisati i neka druga značenja koja su po logici moguća i vrlo kompitabilna. Vratiću se na priču sa početka, naziv o kome sam govorila upravo može imati i sasvim partikularno značenje.

Ako pažljivo pogledate postoje ,,tektonske ploče,, napuklih osećanja. Takve ploče se ne pripajaju parčićima samoće, već čuvanjem zdravog razuma kada ga oko tebe gube i osudjuju te.

Zatim ,,tektonske ploče,, ličnog strpljenja koje se pripajaju čekanjem.

Ako možeš da čekaš, a da se ne zamaraš čekajući uspećeš.

Postoje i one koje diriguju vašim snovima. Ako možeš da sanjaš, a da tvoji snovi ne vladaju tobom i te ćeš ploče ujediniti. 

Ako možeš da podneseš da čuješ, istinu koju si izrekao izopačenu od podlaca, već si na pola puta do pripajanja. 

Ako te najzad niko, ni prijatelj, ni neprijatelj, ne može uvrediti.Ako svi ljudi računaju na tebe, ali ne preterano.Ako možeš da ispuniš.Tada je ceo svet tvoj i sve što je u njemu. 

Nije fazon koristiti pojam onako kako je nametnut sa nečije strane već onako kako ga vi doživljavate.

Dodajte razmišljanju malo različitosti i ne prepuštajte svoje misli okovima današnjice. Istaknite sebe i svoju ličnost na najbolji mogući način jer to je ono što će učiniti da se osetite potpunim.

Naposletku ću reći. Postojaće i postoje ,,tektonske ploče,, u svima nama.Takve ploče se pripajaju samo ako si u stanju, da prisiliš svoje srce, živce, žile, da te služe još dugo, iako su te već davno izdali.
I da istraješ, baš kad u tebi nema ničega više. Ako možeš, da sakupiš baš sve što imaš i jednim zamahom sve baciš u vodu.Izgubiš i ponovo počneš da stičeš.I nikad, ni u jednoj rečenici ne pomeneš svoj gubitak. Eto tad će se pripojiti, tad i samo tad.

Istraj!